Тит Андроник

Тит Андроник (енгл. Titus Andronicus) је трагедија Вилијама Шекспира, за коју се верује да је написана између 1588. и 1593. године. Сматра се Шекспировом првом трагедијом и често се тумачи као његов покушај да подражава насилне и крваве осветничке драме својих савременика, које су током 16. века биле изузетно популарне код публике.[1] Радња прати Тита Андроника, генерала римске војске, који као заробљеницу новом цару Сатурнину представља Тамору, краљицу Гота. Сатурнин је узима за жену, а Тамора, са своје нове позиције моћи, заклиње се на освету Титу што је убио њеног сина. Тит и његова породица узвраћају, што покреће циклус насиља и освете.
Драма Тит Андроник је у почетку била веома популарна, али је до краја 17. века изгубила углед. Током викторијанског доба дело је било осуђивано због своје насилне природе. Углед дела је почео да се поправља средином 20. века,[2] али се и даље убраја међу најмање цењене Шекспирове драме.
Дело су на српски језик 1957. превели Живојин Симић и Сима Пандуровић, а исте године га је Стратфордско краљевско Шекспирово позориште премијерно приказало у Народном позоришту у Београду.[3]
Ликови
[уреди | уреди извор]- Тит Андроник – римски патриције и војсковођа против Гота
- Луције – Титов најстарији живи син
- Квинт – Титов син
- Мартије – Титов син
- Мутије – Титов син
- Млади Луције – дечак, Луцијев син
- Лавинија – Титова ћерка
- Марко Андроник – народни трибун и Титов брат
- Публије – Марков син
- Сатурнин – син преминулог цара који касније долази на престо
- Басијан – Сатурнинов брат
- Семпроније, Кај и Валентин – Титови сродници
- Емилије – римски патриције
- Тамора – готска краљица; касније римска царица
- Деметрије – Таморин син
- Хирон – Таморин син
- Аларб – Таморин син убијен на почетку драме
- Арон – црнац, Таморин љубавник
- Дадиља
- Будалина
- Гласник
- Сенатори, трибуни, војници, плебејци, Готи и остали
Радња
[уреди | уреди извор]
Убрзо након смрти римског цара, његова два сина — Сатурнин и Басијан — посвађају се око тога ко ће га наследити. Њихов сукоб прети да прерасте у насиље, све док трибун Марко Андроник не објави да је народ изабрао његовог брата Тита за новог цара, који ће се ускоро вратити у Рим после десетогодишњег рата против Гота. Тит победнички улази у Рим уз свечани дочек, доводећи са собом заробљенике: Тамору, готску краљицу, њена три сина — Аларба, Хирона и Деметрија — и њеног тајног љубавника, црнца Арона. Упркос Тамориним очајничким молбама, Тит жртвује њеног најстаријег сина Аларба, како би осветио смрт двадесет једног свог сина погинулих у рату. У очајању и бесу, Тамора и њена два преживела сина заклињу се на освету Титу и његовој породици.
У међувремену, Тит одбија царску круну, тврдећи да није достојан да влада, и уместо себе подржава Сатурнина, који је потом изабран за цара. Сатурнин објављује да ће његов први чин као цара бити женидба Титовом ћерком Лавинијом. Тит пристаје, не знајући да је Лавинија већ верена за Сатурниновог брата Басијана, који одбија да је се одрекне. Титови синови му говоре да Басијан има право према римском закону, али Тит одбија да их слуша и оптужује их за издају. Избија кавга у којој Тит убија сопственог сина Мутија. Сатурнин потом осуђује целу породицу Андроник због њихове дрскости и шокира Тита тиме што се жени Тамором. Покрећући своју осветничку заверу, Тамора саветује Сатурнина да помилује Басијана и Андронике, што он невољно и чини.
Следећег дана, током царског лова, Арон наговара Хирона и Деметрија да убију Басијана, како би могли да силују Лавинију. Они то и чине: бацају Басијаново тело у јаму и одвлаче Лавинију у шуму, где је сурово силују. Да би је спречили да открије шта се догодило, одсецају јој језик и шаке. Истовремено, Арон фалсификује писмо којим окривљује Титове синове Мартија и Квинта за убиство Басијана. Ужаснут смрћу свог брата, Сатурнин хапси Мартија и Квинта и осуђује их на смрт.
Након неког времена, Марко проналази осакаћену Лавинију и доводи је оцу, који је већ сломљен оптужбама против својих синова. Када види шта је учињено његовој ћерки, Тит је обузет очајем. Тада га посећује Арон и лаже га да ће Сатурнин помиловати Мартија и Квинта ако Тит, Марко или Титов једини преостали син, Луције, одсеку једну своју руку и пошаљу је цару. Иако су Марко и Луције спремни на сакаћење, Тит сам одсеца своју леву руку и шаље је Сатурнину. Убрзо затим, гласник доноси одсечене главе Мартија и Квинта, заједно са Титовом одсеченом руком. У очајању и бесу, Тит наређује Луцију да побегне из Рима и окупи војску међу Готима, бившим непријатељима Рима.
Касније, Лавинија на земљи исписује имена својих нападача, држећи штап устима и између руку. У међувремену, Арон сазнаје да је Тамора тајно родила црно дете, чији је отац он сам, што ће несумњиво изазвати Сатурнинов бес. Иако Тамора жели да се дете убије, Арон убија дадиљу и потајно односи бебу међу Готе. У међувремену, Луције, који маршира ка Риму са војском Гота, заробљава Арона и прети да ће обесити новорођенче. Да би спасао дете, Арон открива читаву осветничку заверу Луцију.
Назад у Риму, Титово понашање почиње да указује на лудило. Убеђени да је заиста изгубио разум, Тамора, Деметрије и Хирон (прерушени у духове Освете, Убиства и Силовања) прилазе Титу како би га убедили да нагoвори Луција да повуче војску из Рима. Тамора, као Освета, обећава Титу да ће му помоћи да се освети свим непријатељима, ако Луција наговори да одложи напад. Тит пристаје и шаље Марка да позове Луција на гозбу. „Освета” затим каже да ће позвати и цара Сатурнина и Тамору, и спрема се да оде, али Тит инсистира да „Силовање” и „Убиство” остану с њим. Када Тамора оде, Тит заробљава Хирона и Деметрија, пререже им гркљане и пушта им крв у посуду коју држи Лавинија. Потом каже својој ћерки да ће он „бити кувар” — самлеће им кости у прах и испећи њихове главе у две пите, које ће послужити њиховој мајци.
Следећег дана, током гозбе у Титовој кући, Тит пита Сатурнина да ли би отац требало да убије своју ћерку ако је обешчашћена. Када Сатурнин одговори да би, Тит убија Лавинију и открива цару шта јој се догодило. Када Сатурнин позове Хирона и Деметрија, Тит му открива да су они већ испечени у питама које је Тамора управо појела. Тит потом убија Тамору, а њега одмах убија Сатурнин. Луције, да би осветио оца, убија Сатурнина и бива проглашен новим царем. Он наређује да Тит и Лавинија буду сахрањени у породичној гробници, да Сатурнин добије државну сахрану, а да Таморино тело буде бачено зверима изван града. Што се тиче Арона, он остаје непокајан до краја, жалећи једино што није починио још више зла. Луције наређује да се Арон закопа до груди и остави да умре од глади и жеђи.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Cook, Ann Jennalie (1981). The Privileged Playgoers of Shakespeare's London
. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9780691064543.
- ^ Massai (2001: xxi)
- ^ Недић, Боривоје: Целокупна дела Виљема Шекспира, III књига. стр. 256. Народна књига, Нолит, Рад, Београд, 1978.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Тит Андроник на сајту Standard Ebooks
- Titus Andronicus на пројекту Гутенберг